Serbian Holocaust

25. septembar 2012. godine, Jasenovac Memorial, serija intervju sa ličnostima koje su u detinjstvu prošle kroz logore Nezavisne države Hrvatske.

- Dobar dan hoćete li da nam se predstavite.

Dobar dan. Ja sam Jovanović Miroljub iz sela Čenkova. Rođen 1932. godine.

- Da li znate porodicu u kojoj ste odrasli i podatke o njoj. Koliko članova i koje sve…?

Moja porodica je isto u logor otišla. To je deda Joca, moj otac Jovanović Svetozar zvani Miško, stric Dino Jovanović, Nikola Jovanović, braća Sreto Jovanović, Vlado Jovanović i Dragan Jovanović.

Mi smo oterani '42. godine negde, ja mislim da je bio, sedmi mesec. Ujutru se čula pucnjava, u selu. Onda su nas sve izveli iz kuća. Mi smo na dvorište, pokupili se u krug jedan. Tu smo sedili. Oni su, ustaše te koje su došle, rekli su nam: u roku od pola sata da se spakujemo. Kola, imali su seljačka kola, je l' da. Da se spakujemo i da krećemo. Mi, ustvari, nismo znali kuda krećemo. Kada smo krenuli onda smo išli kroz šumu pa onda smo išli dole na cestu, pošto nije bilo ovde… bio je prteni put, kako kažu. Onda smo za Slobodnu, pa Levansku Varoš, pa Majar, pa onda smo išli gore Kondrić i došli smo do Đakova. U Đakovo smo došli na vašarište. To je već bilo poslepodne, negde i tu su nas čekali vagoni. To su oni vagoni za stoku. Stočni vagoni kako ih oni zovu. Onda su nas ubacili u te vagone. Ono je sve ostalo i konji i kola i sve što smo poneli nešto bili… za hrane. To je sve ostalo. Međutim kad mo ušli u vagone tu su samo vrata zatvorili i krenuli. Niti smo mi znali kuda idemo niti je tu bilo… nit smo imali vode, nit smo imali šta da jedemo. Ništa! Ništa! Onda smo došli do Stare Gradiške. Onda su nas odvojili, majke i decu, a ovi stariji, braća moja, otac i stričevi i deda, oni su otišli u Jasenovac i u Jasenovcu su ostali. Nikad se više nisu ni vratili. Mi smo čak i preko Crvenog Krsta tražili za braću. Mislili smo, pošto su onibili mladi, da će se neko… mislim preko Crvenog Krsta da će se možda doznati. Međutim nikad se nije doznalo i za njih nikada nismo više čuli.

Ja sam ostao sa mamom i ovaj mlađi brat. On je imao dve godine. On je '40. godište. Bili smo sa mamom jedno vreme i onda su nas rastavili od nje i prebacili nas u Gradiškoj u drugi logor, za decu. Međutim, pošto je već i dok smo bili ovde sa mamom mi smo spavali tamo, to su bile neke staje, gradine neke. Zidine. Već je bilo hladno, a kad smo prebačeni u ovaj drugi logor, tu je bilo još gore. Tu nismo inmali ništa. Samo dole zemlja. Već je počelo zimsko vreme. Nakon nekog vremena, ja ne znam koliko je to tačno bilo dugo, onda smo prebačeni u Zagreb. U Zagreb kad smo došli prvo smo išli na kupanje jer smo imali vaši, kako se kaže. Onda su ona naša odela išli su tamo da … i to sve… Posle toga smo dobili neko, ja ne znam šta to znači, kažu: presovano, prešovano mleko. Deca koja su bila mlađa od dve godine, oni su poumirali. Poumirali svi. Ne znam baš svi ali većina. Mi koji smo stariji bili mi smo nekako preživili. E, otale smo posle prebačeni, mislim kad smo se svi okupali i malo se, što kaže, serdili. Onda smo otišli u taj drugi, ustvari u taj gluhonjemi… oni su govorili: to je gluhonjemi zavod. Tu smo bili. I da vam kažem, tu je bilo jako teško. Hrane nismo imali, takorekuć, ništa, a bili su deca i mali i veliki i svakakao. Isto nismo imali nikakve uslove. Spavali smo u nekim barakama po patosu, zavisi gde.

Onda kad je, kažem, taj moj stric koji je bio u domobranima

- Njega još nismo pomenuli u ovom delu priče. Znači, vi ste u gluhonjemom zavodu.

Da

- Vaša cela porodica je u logorima. Vi ne znate gde.

Da

- Ali postoji stric koji nije u logoru.

On je bio u domobranima

- On je bio na odsluženju redovnog vojnog roka u redovnoj vojsci Nezavisne države Hrvatske.

Da, da, da. On je bio u Slavonskom Brodu kad je čuo za nas… da smo mi u logoru. Onda je on… prvo je hteo da izvadi oca, mater i sestru. Međutim oni su već bili u Jasenovcu i on ih nije mogao spasiti. Onda je u Zagrebu čuo za nas, onda je spasio nas iz logora.

- Koga sve?

Imam ja tu još brata od strica Dušana, isto brata od strica Milenka i dve sestre. Milicu i Jelenu. I mi smo deca… što kaže, nas je spasio. Onda smo se mi vratili nazad. Međutim, mi smo onda bili raspoređeni ko je imao svoju rodbinu, koga i tu smo živeli dok se nisu moja mama i njihove matere nisu vratile iz logora.

- Vi ste živeli kod neke tetke?

Kod tetke, da. U Slobodnoj Vlasti tako se zove selo.

- Da li uopšte možete da opišete, recimo, decu koju ste gledali. Vi ste imali desetak godina, a kako su izgledali oni mali od dve tri godine?

Da vam kažem, to je bila jeziva slika. Ja sam bio mali ali ima onih koji su bili manji od mene. Ja sam bio toliko mršav. Bile su mi samo noge, što kaže, da idemo… Živeli smo bedno, a naročito ona mala deca. I da vam kažem još nešto, mi smo svi dobili onu difteriju (možda misli i na dizenteriju) ili kako se zove ne znam ni ja. Tako da smo bili jako… Inače lekove ili neku, ovako, pomoć nismo dobivali ni od koga. I još nešto da vam kažem što je jako strašno, vidio sam, gledao sam svojim očima. Pošto tu gde smo mi bili tu su bile zgrade. Oko tih zgrada su ljudi imali bašte. Pa su se videle jabuke i ne znam ni ja, šljive ili nešto. Onda, deca ko deca. Jadni i gladni. Gledao sam svojim očima kad je dete se popelo gore da kao dohvati tu jabuku i ostalo je na onoj oradi. Zapelo mu je ono jadno njegovo odelo i počelo da se dera, a ovaj gazda, kojije tu, uzeo ga samo i… sa ove strane. Pošto je bio sa ove strane, iz našeg dvorišta je l' da, pustio ga da padne. S t r a š n o ! Ima još mnogih drugih detalja ali… teško je jako bilo. Jako teško.

- Kak oste vi podnosili glad, bolest?

Pa teško, kažem vam, jako teško. Mi smo svi bili jako mršavi, bez roditelja. Nismo ni znali ni kome da…Nit nas iko gledao. Nego su bili ovi mali, kako da vam kažem, ne znam ni ja. Ta njihova mladež ustaška.

- Ustaška omladina.

Da! Pa su maltretirali.

- Ustaška uzdanica.

E, da! Onda su decu tu malu… dobro i oni su bili deca, ali su bili stariji. Možda 15 ili 16 godina. Onda, kad naiđe tako neko malo dete on ga udari rukom. Razumete. I znate šta su još radili? To da vam kažem. Ja ne znam da li vam je to neko pričao. Oni su kopali neke ovako, kao neke grobove, rake. Onda su, znate šta su radili? Metali su gore izbušene daske. Nisu izbušene nego kako su daske slagane (misli da je bilo prostora između dasaka). Onda su tu decu malu sa vrućom vodom polivali odgore. Razumete? Pod tim daskama deca unutra. I ja sam imao jednoga ali taj je umro. On je… nemu je, kako je voda bial vruća pa mu je po glavi, to mu je sve dlačice poodpadale.

- Znači, stave decu u tu jamu.

Da

- Poređju daske i polivaju vrelom vodom.

Da. Da.

- I tako su se zabavljali?

Pa, iživljavali su se. To je iživljavanje. To je strašno bilo. Tako da vam kažem jako mi je strašno i kad pomislim. I da vam kažem, taj moj brat koji je ostao živ… ali čim smo se vratili kući, pošto mama nije se još ni vratila, on je umro. Uro je tu kod te moje teke Savke u Slobodnoj Vlasti.

- Možda je već imao tifus? Možda je…

Pa imao je… Ko zna šta je imao. Neuhranjen i jadan i bedan. Tako da… Mi za ovu braću i za njih nikada više nismo saznali.

- Sad set rekli da set se nadali da će iz Jasenovca makar ta mladež, mlađa, braća izvući. Koliko su oni imali godina?

Pa ovaj najstariji Sreto, on je bio '26. godište

- Znači, on je '41. imao 15-16 godina.

Da. Onda Vlado, on je bio '28., ja sam bio '32., a Dragan je bio '40. godište. Znači, imao je 2 godine kada smo otišli.

- Znači, mlađi brat koji je završio u Jasenovcu, on je, u stvari, bio mlađi od 14 godina.

Ovaj najmlađi Dragan on je bio '40. godište.

- Ne, ne mislim na njega.

Sreta je bio '26., Vlado '28., ja '32., a ovaj najmlađi…

- On je imao manje od 14 godina i po svoj logici ne bi ni trebalo da se neasao među odraslima.

Pa ne bi ali kažem, kad su se oni rastajali… moja mama… kad su razdvajali roditelje onda pošto je otac mislio, ajde pošto je imao nas četvoricu, neka ova dva starija idu s'njim, a nas dva da idemo sa materom i tako se završilo.

- Nikakvih podataka niste mogli da dobijete posle rata o braći?

Ne! Išli smo u Zagreb, u Crveni Krst, razumete. Bilo je to navodno, nekoliko puta je moja mama išla. Međutim, nije se, nije se nikada doznalo. Ni dočulo. Navodno, bilo je nekih da su ih vid'li. Oni su bili posle tamo i u Gradini, Tamo kod Jasenovca. Na radu i nemam pojma. Uglavnom nikada više nismo… Tako da nikada, što kažu, nismo ni čuli. Niti je mati više išla da ih traži.

- Rođak koji vas je oslobodio, kako je on to radio? Da li vam je pričao kako je to bilo? Sigurno nije bilo jednostavno.

Pa da vam kažem, on je kad je nas izvadio, on se više nije vraćao u Slavonski Brod. Nego je on odma, kako ja ne znam, samo znam da je otišao u partizane. On je otišao u partizane odmah i na nesreću njegovu je… nije dugo ni bio. Bio je ranjenik. Jako ranjen. Tu. Verovatno pluća jer su mu sve ovo bili rasekli (pokazuje na pluća). On je išao u Italiju. Gde su išli ovi naši?

- U Bari.

E, u Bari. Onda je otišo i izlečio se. Preživio je. Posle je u Zagrebu kad se rat završio stanovao je u Savskoj Cesti broj 40 kod Josipa Kraša. Tu je imao stan. Dolazio sam ja kod njega u Zagreb.

- Blizu zloglasnog zatvora u Savskoj Cesti.

Da. Da.

- Koliko sam ja razumela jedini preživeli iz vaše uže porodice ste vi i majka.

Da. Da.

- Koliko dugo ste vas dvoje ostali razdvojeni? Kad se ona vratila?

Pa, ja da vam kažem, ona je ostala u Gradiškoj. Ona je bila transportovana… To je bilo '42. Ja mislim '43. da smo se mi vratili. Mi smo se vratili pre nego se mama vratila. Sad koliko je to vremenski razlika bila… U kojem mesecu smo mi došli, u kojem mjesecu se ona vratila kad je stric izbavio, ne bih vam znao reći tačno.

- To je interesantno kako je spasao vašu mamu od odlaska? Iz Gradiške je odvedena u Sisak da bi odande se spremio pasoš i sve što treba za dlazak u Nemačku.

Kaki pasoš. Ja ne znam da li su oni imali pasoše. Moguće. Oni su pošli za Njemačku i u Sisku je voz stao. Taj moj stric, da li je taj voz stao radi njega, jer on je išao… Da vam kažem, on je imao jednog advokata u Zagrebu. To sam ja čuo kao dete, ja ne znam, da je taj advokat njemu dao pun džak kuna nekih. Novaca nekih. Razumete? Da bi on uspeo, ne znam ni ja. Da li je on nekome davao, nemam pojma… i da je on uspeo da tu moju mamu i njegovu drugu rođenu sestru, Milja. Ona je živjela u Nišu, a ova Nevena, starija, ima tu u knjigi, ona i otac i mati oni su umrli. Eto.

Onda posle, kada se mama vratila iz Siska onda je došla kući. Ništa nismo imali. Ama baš ništa. Imali smo samo kuću, jer kuću nisu zapalili. Onda smo ja i ona živili tu. Međutim, ja nisam završio ni osnovnu školu, a da bude još veće zlo ja sam se razboleo. Onda sam ja otišo u dečiji dom u Đakovo. Sva deca, mislim, logoraši koji su bili jadni i bedni. Nismo imali od čega da živimo.

Međutim, i tu u Đakovu gde sam bio, tu sam se razboleo. Imao sam trahom. Znate šta je trahom?

- To je bolest oka.

Očiju!

- Od koje može da se oslepi.

Jeste. I onda sam ja otale otišo za Osjek u sanatorijum. To je u Osjeku, znam da je Željeznička ulica, neznam sada ni broj ali nije ni važno. To je bilo negde '45. godine. Tu sam ja upisao se u školu. Osnovne, jer nisam… Ja sam završio samo dva razreda u Paučju. Onda sam se ja tu lečio. Završio sam u međuvremenu, dok sam bio tu, završim osnovnu školu i izlečim se. Pošto nisam bio više za tu sanatoriju oni mene otale prebace u Slavonsku Požegu. U Slavonskoj Požegi je isto bio dom za nezbrinutu decu, za…

- Ratnu siročad.

Da. Dobro ste rekli. Ratnu siročad. Međutim, da bude veće zlo, kad sam ja otišo tamo bila je jedna upravnica toga doma koja je za vreme bila u Čengovu, kod nas. Partizanka. Razumete? Onda, kad sam ja došao tamo, deca su imala tifus. Zarazili se. Ne znam kako šta. Ona kaže meni da treba moja mama da dođe i da me vodi otale da ne bi, što ono kaže, umro. Onda sam se ja opet vratio kod mame na selo. Tu sam bio na selu do '47. godine. 47. godine moja mama kaže: Jao sine trebalo bi da ideš negde. Ili u školu ili neki zanat ili bilo šta jer nemamo, nemamo… Dobili smo, to sam zaboravio da vam kažem, dobili smo od države jednu kravu. Da preživimo. Mleko da imamo. Onda, nosili smo one ku'ruze… Tamo kod nas nije bilo mlina nego ona vodenica. Pa onda kad oćeš da jedemo palente, mi kažemo u Slavoniji "žganjci". Onih žganjaca. Onda ide moja mama pa na glavi nosi u mlin i kolko može, šta ja znam. Pa kad sameljemo, pa kad pojedemo onda ona ope'. E, tako je to bilo.

Onda sam ja iz Čenkova, odem u Đakovo. Sad sam već bio malo stariji. Da vidimi ili u neku školu ili na neki zanat da se… Onda je jedan moj iz Čenkova koji je isto bio u logoru. Od ove Vidosave, njen brat od tetke. Bjelić Miloš. On je bio na zanatu u Đakovu i bila je krojačka zadruga. Ja nisam hteo da budem krojač. Ja sam hteo da budem automehaičar ili električar. Međutim, kad sam ja otišo, to je išlo preko sindikata… Kad sam otišo tamo da tražim da idem na zanat ovaj meni tamo službenik koji je bio kaže: Ne može, kaže: To je sve popunjeno! Kaže: Možeš jedino da ideš u krojačku zadrugu. Bila je krojačka zadruga, "Polet" se zvala. Pošto je taj moj Miloš, znali smo se iz sela, on kaže: Dođi, dođi pa ćemo… On je već bio, ne znam, pre došao od mene. On je već bio, ne znam, pola godine ili nekoliko… Tako sam ja od '47. godine učio zanat. Do '50. godine. '50. godine položim. Išao sam u školu učenika u privredi, normalno. To je bilo onda, mi smo šegrtska škola. Ustvari pravi naziv je "Škola za učenike u privredi". Kad sam završio postao sam kalfa. Kvalifikovani. Ostanem da radim u toj zadruzi sve do '52. godine. '52. godine negde u 9. mesecu sam otišao u armiju. Otišo sam u Ćupriju. To je bila artiljerijska oficirska škola. 23 meseca. '54. u 9. mesecu sam ja izašo, kad je ono. U Trstu kad je bila ona gužva i to sve. Ja sam taman bio, onda kad se to desilo, ja sam bio u Đakovu. Ali nisam znao šta se dešava. Ustvari, kad sam došao… Ja sam išo na odsustvo. Kad sam došao do Beograda ja vidim polupani izlozi. Tramvaji polupani. Nisam znao o čemu se radi. Kad ono: Oćemo Trst ! Trest je naš! Demonstranti ono izlupali. Kad sam došao kući onda sam bio 15 dana i vratio sam se natrag. I tako sam završio armiju. To je kažem bilo '54. godine. I vratim se ponovno u Đakovo. Mislio sam: Sad ću opet da nastavim tamo u zadrugi. Pošto sam tamo izučio zanat, je l' da, i da nešto radim. Nemam. Kod mame tamo da idem, nemamo ništa, što ono kaže. Međutim, na moje zlo, zadruge nema. Zadruga propala.

Imao sam jednoga, on je iz Beograda bio ali je došao u Đakovo. On je bio iz Majara, ako ste čuli za Majar selo? Tpovac Slavko. On je učio zanat u Beogradu i otvori radnju privatnu u Đakovu. I kad sam se ja vratio ja odem kod njega i kažem njemu… Mi smo se zanli još dok nisam ja otišo u vojsku. Kažem ja njemu: Slavko, da l' bi mogo ja, jedno vreme dok se ne snađem , da radim. Da živim od nečega je l'? I tako me on primio ali da bude zlo, nisam ja imao novaca. Kad oćeš da platiš stan kod gazdarice ona traži novaca, vamo tamo. Onda sam ja imao jednu tetku tamo i onda sam ja stanovao kod nje jedno vreme dok se malo nisam podkoži, što kažu. Dok nisammalo zaradio neki dinar. Onda sam do '55. godine. Znači skoro godinu dana. Ni punih godinu dana, možda, nisam radio kod toga Slavka.

I moja mama kaže: Sine, znaš šta, ja ne mogu više ovako da živim sama. Daj ti da mi idemo negde dalje, Da ona ne ostane tamo. Ona na selu tamo, a ja ovde. Niti ona može da živi niti ja. Onda sam ja pukim slučajem došao u Rumu. pošto je ona imala tu sestru od ujaka. Sad sam ja došo da vidim kako bi nekako mogao da se prebacim. A moja mama, jadna, tamo dok je bila tu kravu je imala, pa je onda nabavila nekoliko svinja i šta ja znam i malo se nekako snašla za novce. I mi kupimo tu neku kuću. Jadnu , malu. Da možemo da živimo. Mi smo došli '55. godine na Malu Gospojinu. Dođemo ovde, u Rumu. Ništa. Nismo imali ni sto ni stolice, ni kreveta, ni ništa. Onda smo tu kod te njene sestre od ujaka, tu smo kod nje živili dok se nismo, Što kaže, malo otrli. Posle smo kupili krevert, tanjir neki i tako smo počeli. Do '57. godine ja nisam… I ovde kad sam došo u Rumi ja sam išo da radim ovako, kad ima kod nekoga nešto. Bila je tu konfekcija neka ali nisu bili primali.

Međutim imao sam jednoga, on je bio iz Bačke Palanke. On je bio oficir. Bio je udbaš. Ja sam njemu ispričao kako sam ja bio u logor i kako tu živim. Kaže: Pa dobro, je l' ne možeš da nađeš posao? Ja sam mu rekao da ne mogu. Kaže: Ja ću videti imam ja tu, ovaj, direktor koji je u konfekciji. Ustvari "Srem Ruma" se to zvalo. Pa ćemo gledati nekako da te tu ubacimo. Tako je i bilo.

Zaposlim se '57. godine negde u 9. mesecu. Tu sam počeo. Onda je već bilo, što kaže, alo lakše. I malo po malo, malo po malo ali trbabo sam se ženiti, a nemaš ništa. Sirotinja beda. Znate kako, ko će…?

- Sve je rat odneo.

Sve. Rasturio nas je sve. Negde '63. godine ja upoznam moju suprugu. Tu je ona imala rodbinu, a inače, ona je iz Šida. Upoznamo se i malo po malo, malo po malo… Al' ona je živela u Đakovu ona nije živela ovde. Mi smo se upoznali al' nismo se po godinu dana (viđali)… Tako s' vremena na vreme. I negde '63. godine se oženim. '64.godine dobijem sina. '66. dobijem ćerku i tako da smo onda… Ona je inače, moja žena je trgovac. Ona se zaposlila tu u "Vencu" bivšoj firmi Rume. Tako smo počeli i dogurali smo do ovde dokle smo dogurali. Decu smo izveli malte ne na… Doduše ovaj unuk pa i unuka još studiraju ali uglavnom , što kaže, svoji su ljudi.

- Koliko dece imate?

Pa imam sina i ćerku, kažem. Sin mi je '64. godište, ćerka '66., a unuka je '87. godište.

- Vi ste posle rata saznali iz zvanične stručne literature kako je prošlo Čenkovo u ratu. Pokazali ste mi malopre ovaj spisak iz knjige Antuna Miletića.

Imam ja još jednu knjigu ali ta mi je u Beogradu. Tamo još piše. Opisuje… Možda vi niste čitali ima tamo nekih detalja.

- Da li bi ste sada ukratko rekli šta se desilo sa Čenkovom?

Da vam kažem, poslje rata nakon nekoliko godina Čenkovo se bilo, kako da kažem, oporavilo. Bilo je tamo dosta… Neki su bili u Njemačkoj pa su se iz Njemačke vratili. Neki su i ostali, koji se nisu vratili. Znao je da nema od rod itelja ni oca ni mater ni brata. Niko se nije vratio. Nisu ni došli. Oni su ostali. A oni ko je god imao koga da se vratio, vratio se. I, selo se obnovilo, jer nama kuće nisu izgorele.

- Samo su opljačkane.

Smo su bile opljačkanie i prazne i ljudi su se vraćali. Međuim, šta se dešava, malo po malo, malo po malo i to je počelo. Ja sam mislio to će sada krenuti. Međutim i ovi stariji koji su se vratili… Znate kako, izgubio si sina i ćerku, ti si se vratio nema čovek nekako ni volje, ni ništa. To se odjedanput počelo rasipati. Bilo je tu i kuća i bilo je tamo smo pravili i igranke. Čak smo obnovili i školu. Škola nam je bila srušena. Bio je Ante Pavelić, tamo kod nas pa su partizani, kad su došli tamo prvi put, sa ne znam čim, vadili oči Paveliću.

- Nekoj bisti…?

Da.Da. Bila je slika neka. Onda su zapalili školu ali smo posle rata mi napravili novu školu. Ali šta to vredi. To se sve rasulo. Ima, napravili smo… u selu nije bila… Mi nismo imali crkvu, nego smo imali drveni zvonik. Tu je brdo, onako, malo. Tu su napravili spomenik. I svi ovi koji su u knjizi… ne znam da li baš svi, bili su ispisani na tom (spomeniku). Međutim, kažem, to se sve iselilo. Otišli iz sela svi Nema nikoga. Čuo sam, ja sam bio zadnji puta tamo '90. godine, da i taj spomenik da je srušen, da nema više ništa. To je, što kaže, gotovo. Ima nas sad po Beogradu, ovih mlađih. Ima i u Zagrebu. Imam ja tamo prijatelje neke, koji su bili, kad su se vratili iz logora djeca su bili. Neko je nekim putem otišo. On je otišo, neki Simić, on je otišo u Zagreb i tamo se oženio. I neki moj kolega Drago i on je otišo u Zagreb, i on se tamo oženio. Uglavnom, sad nema nikoga. N i k o g !

- Tog 11. avgusta 1942 kada je odvedeno kada je odvedeno skoro celo tj. svi koji su pohnatani…

Svi! Svi!

- Da li se zna broj onih koji se iz te kolone nisu vratili, koji su ostali u Jasenovcu? Da li postoji taj spisak?

Pa ne znam. Ja ne znam. Evo ima tu (u knjizi), ima nas 127, ima spisak, koji su izginuli. Koji se nisu vratili. A koliko ih sad negde ima živih to… teško je jako.